Beli kokotac: od korova do meda koji se otpremao vagonima

Oko 1920. godine, F. C. Benet, pčelar iz Džejmstauna u Severnoj Dakoti, iz jednog društva dobio je 360 funti meda u saću, približno 163 kilograma, i zaradio 150 dolara. Tako je slučaj zabeležio američki pčelar i pisac Frenk Pelet u knjizi iz 1938. Vest je, prema njegovom svedočenju, podstakla komercijalno pčelarenje u dolini Crvene reke. To je izuzetan istorijski rezultat, a ne merilo današnjih prinosa. [1]

U pozadini tog razvoja stajao je kokotac. Beli kokotac, Melilotus albus, medonosna je biljka čiji sitni cvetovi nisu upadljivi, ali je u Severnoj Americi stekla veliki ugled. Deo priče pripada i žutom kokotcu, Melilotus officinalis: naziv sweet clover često obuhvata oba. Njih ne treba mešati, kao ni kokotac sa belom detelinom. [3]

Kako je kokotac osvojio američke pčelare

Prirodni areal belog kokotca, prema Kraljevskoj botaničkoj bašti Kju, obuhvata Evropu, Aziju i delove Afrike. Preko Atlantika stigao je kao unesena biljka. Pregled američke Šumarske službe beleži da je već 1856. u Alabami gajen radi meda. Pčelari su u cvetovima videli vrednost koju farmeri još nisu priznavali. [4], [5]

Pelet je 1920. opisivao pčelare koji su krišom razbacivali seme duž puteva. Zbog toga su ih susedi često smatrali krivcima kada bi se kokotac pojavio u okolini. Kada je farmer i pčelar Frenk Koverdejl iz Ajove počeo da ga seje na svojim njivama, neki susedi raspitivali su se kod okružnog tužioca može li da odgovara zbog sejanja korova. Biljka je promenila reputaciju tek kada je pokazala vrednost i na farmi. [2]

Američko ministarstvo poljoprivrede u biltenu iz 1917. navodi naročito zanimljiv slučaj severnog Kentakija. Zemljište iscrpljeno dugim gajenjem duvana, odnosno duvana i pšenice, više nije davalo zadovoljavajuće rezultate. Na napuštene farme kokotac je uveden kao medonosna biljka. Kada su posle nekoliko godina njegovog gajenja ponovo dobijeni dobri prinosi duvana, interesovanje je naglo poraslo. Paša za pčele tako je postala i deo priče o obnavljanju zemljišta. [6]

Širenje useva otvorilo je prostor za drugačije pčelarstvo. Pelet opisuje kako su velike površine pod kokotcem na američkim ravnicama i razvoj pčelarstva u kanadskim prerijskim provincijama omogućili ljudima da od pčela naprave glavni posao. O medu se govorilo u tonama i železničkim vagonima. Ipak, isti autor je još 1920. upozoravao da su pčelari na istoku SAD često bili razočarani ovom pašom, dok su zapadnije dobijani veliki viškovi. Regionalna razlika bila je očigledna mnogo pre današnjih oglasa za seme. [1], [2]

Zašto se danas na istu biljku gleda drugačije

Za pčelara je mnoštvo cvetova dobra vest. Za zaštitnika prirode gust kokotac u preriji može da bude problem. Američka Šumarska služba dokumentuje njegovo širenje u različitim prirodnim staništima i potiskivanje druge vegetacije. Korist na poljoprivrednoj parceli i ponašanje biljke u očuvanom travnjaku zato se procenjuju odvojeno. Severnoamerički status unesene biljke ne treba automatski prenositi na Srbiju, ali sposobnost stvaranja gustih sastojina i obilnog semena zaslužuje pažnju svuda gde se kokotac namerno seje. [5]

Promenilo se i mesto kokotca među krmnim usevima. Savremeni poljski rad o belom kokotcu iz 2022. ističe da se, uprkos korisnim osobinama, danas ne gaji široko i navodi brzo odrvenjavanje stabljika i sadržaj kumarina kao ograničenja stočne hrane. Za pčele su njegovi cvetovi i dalje zanimljivi. Oklahoma State University beli kokotac svrstava među važne lokalne izvore nektara i polena. Biljka je zadržala pčelarsku vrednost, iako je njena poljoprivredna i ekološka reputacija postala složenija. [7], [8]

Koliko traje cvetanje i šta pokreće medenje

Duga paša jedna je od najboljih osobina kokotca, ali izraz „cveta mesecima“ traži objašnjenje. Univerzitetski pregled iz Kalifornije navodi širok sezonski raspon pojavljivanja cvetova belog kokotca od maja do septembra. U regionalnom kalendaru za Oklahomu period je od 5. maja do 25. jula. Takvi rasponi obuhvataju različita mesta i uslove. Oni ne znače da će jedan zasejani usev, bilo koje sorte, na jednoj parceli cvetati neprekidno pet meseci. [3], [8]

Jednogodišnja forma može dati pašu već u godini setve; dvogodišnja prvo gradi biljku i koren, pa glavno cvetanje dolazi naredne godine. U poljskom ogledu jednogodišnja forma GOH-180 cvetala je od poslednje trećine jula do sredine septembra, ponekad duže. To pokazuje mogućnost višenedeljne paše, ali taj kalendar nije potvrđen za MEBA ili Bělu u Srbiji. Datume određuju sorta, rok setve, nicanje i tok proleća i leta. [9], [10], [11]

Dubok koren pomaže razvijenoj biljci da koristi vlagu iz dubljih slojeva, ali ne uklanja zavisnost medenja od vremena. U četvorogodišnjem ogledu u Puławama autori su zabeležili slabije nektarenje pri niskim temperaturama i kiši, kao i tokom suše koja izaziva venuće. Cvetove su posećivale brojne medonosne pčele. Za mlad usev, međutim, problem može nastati mnogo ranije: bez dovoljno vlage pri nicanju nema dobrog sklopa, pa ni buduće paše. [11], [12]

Stotine kilograma po hektaru nisu obećanje prinosa

Najkorisnije brojke o kokotcu počinju pitanjem šta je zapravo mereno. Boleslav Jablonjski i Kazimjera Šklanovska proučavali su beli kokotac u Poljskoj od 1981. do 1984. Za tamošnju dvogodišnju belu populaciju ukupne količine šećera iz 100 cvetova kretale su se, po godinama, približno od 7 do 15 miligrama. Na osnovu nektarenja i obilnosti cvetanja izračunata je proizvodnja od 181 do 640 kilograma šećera u nektaru po hektaru. To je proračun biljnog resursa, a ne izmeren prinos izvrcanog meda. [11]

Drugi primer, iz saopštenja L. Kolbine i S. Nepeivode na pčelarskoj konferenciji 2007, daje za beli kokotac u Udmurtiji 396 kilograma šećera po hektaru i medni ekvivalent od 495 kilograma. Odnos je matematički jasan: 396 podeljeno sa 0,8 daje 495. Reč je o pretpostavljenom medu sa 80 odsto šećera, ne o dokazanoj količini koju su pčelari izvrcali. Dostupno saopštenje ne pruža dovoljno detalja da se broj bez rezerve primeni na druga podneblja. [13]

Između cveta i tegle stoje vreme za izletanje, broj i snaga društava, druge paše i potrebe samih pčela. Društvo deo hrane troši, a nektar sa parcele ne mora završiti samo u košnicama jednog vlasnika. Medni potencijal zato pomaže poređenju biljaka, ali nije račun dobiti po hektaru. Navedene brojke ne opisuju ogled sorti Běla i MEBA u Srbiji i ne treba ih koristiti kao očekivani prinos domaće setve.

Med od kokotca i zamka engleskog naziva

Kokotčev med ima dugu tržišnu priču. Pelet ga je opisao kao svetao med blagog ukusa, sa blagom paprenom notom, koji lakše kristališe od meda bele deteline. Današnji američki proizvođač Sticky Bee za med od belog kokotca navodi svetlu boju, blag ukus i cvetnu aromu. „Beli“ u takvom opisu prvenstveno označava vrlo svetao med; ne znači da je tečan med neprozirno beo. [2], [14]

U Kanadi se i danas nude proizvodi nazvani Sweet Clover Honey. Clovermead iz Ontarija opisuje blag med sa vanilastim notama, ali u poreklu svog proizvoda navodi nektar različitih cvetova. Loon River Honey takođe ima posebnu ponudu kokotčevog meda i naglašava da ga dobija kada pronađe odgovarajuću površinu i uslove. Njegov opis sporije kristalizacije razlikuje se od Peletovog istorijskog poređenja. Na osnovu ovih opisa ne treba obećavati jedinstven rok kristalizacije za svaku berbu. [15], [16]

Prodajni naziv clover honey dodatno traži oprez. Može se odnositi na deteline roda Trifolium, dok je kokotac Melilotus; ni sweet clover sam po sebi ne razdvaja belu i žutu vrstu. Posebna ponuda u prodavnici nije dokaz udela čistog meda belog kokotca na severnoameričkom tržištu. Da se takav sortni med može analitički izdvojiti pokazuje poljski rad iz 2019, u kome je botaničko poreklo 14 uzoraka meda belog kokotca potvrđeno analizom polena. To nije istraživanje tržišnog udela u Americi. [3], [17]

Běla i MEBA imaju različit kalendar

Jednogodišnji beli kokotac ima dugu istoriju: Texas A&M University beleži da je američka sorta Hubam puštena u proizvodnju 1921. godine. Današnje češke sorte imaju sopstvene opise. Pri kupovini semena belog kokotca izbor forme određuje da li se glavna paša planira ove ili naredne godine. [18]

Běla je u zvaničnom češkom spisku sorti označena kao dvogodišnja, sa godinom upisa 2003. i održavaocem AGROGEN. Njeno glavno cvetanje očekuje se druge godine. MEBA je jednogodišnja sorta instituta za krmno bilje u Troubsku, odobrena 2015. Institut navodi da je dobijena selekcijom iz sorte Adéla i da cveta i daje seme u godini setve. Za nju preporučuje ranu prolećnu setvu do kraja aprila i 20 kilograma semena po hektaru u čistom usevu. [9], [10], [19]

Podaci o drugim sortama nisu preneti na Bělu ili MEBA. [9], [10], [19]

Češko Včelařství Jindra prodaje Bělu i MEBA, a slovačko Záhradníctvo Iveta nudi MEBA u pakovanju SEMO od dva kilograma. Obe ponude su pri proveri bile označene kao dostupne; isporuka u Srbiju nije potvrđena. Opis sorte i deklaracija semena važniji su za planiranje paše od kalendara cvetanja iz oglasa. [20], [21]

Beli kokotac u Srbiji kao dopunska paša

Beli kokotac već ima mesto u domaćoj pčelarskoj priči: naveden je među biljkama u elaboratu „Med sa Tare“, dostupnom preko Zavoda za intelektualnu svojinu. Njegovo prisustvo u prirodnoj paši, ipak, ne potvrđuje prinos zasejanih čeških sorti. Mogućnost gajenja treba proceniti prema parceli, a ne samo prema geografskom imenu biljke ili iskustvu američkog pčelara. [22]

Kanadske i američke savetodavne publikacije opisuju osunčano, dobro drenirano zemljište i upozoravaju na kiselost. Neutralna do alkalna zemljišta uglavnom su povoljnija. Za MEBA institut isključuje previše vlažna i veoma teška zemljišta. Analiza zemljišta i stanje vlage zato treba da prethode izboru parcele; dubok koren odrasle biljke ne rešava probleme nicanja ili plavljenja. [3], [9], [12]

Za Srbiju je rana prolećna setva razumna polazna mogućnost za proveru na pogodnoj parceli, oslonjena na češku preporuku, a ne potvrđen jedinstven domaći optimalni datum. Sitno seme traži ujednačen, dovoljno slegnut setveni sloj. Univerzitetski vodič za kokotac navodi približno 1,3 centimetra dubine; kanadski vodič za semenarski usev traži setvu pliću od 2,5 centimetra. Ti brojevi opisuju različite proizvodne okolnosti, pa dubinu i normu treba prilagoditi zemljištu i kvalitetu semena. [3], [12]

Nektarski šećeri i procenjeni medni ekvivalent nisu prinosi vrcanog meda. [3], [9], [11], [13]

Skarifikovano seme, sa obrađenom tvrdom semenjačom, ujednačenije prima vodu. Kanadski vodič skreće pažnju i na bakterije koje na korenu leguminoza učestvuju u vezivanju azota. Manja kontrolisana površina može pokazati kada biljka niče i cveta na konkretnoj lokaciji i da li pčele koriste pašu u periodu manjka hrane. [12]

Kumarin i seme koje ostaje posle cvetanja

Miris kokotca povezan je sa kumarinom. Problem u stočnoj ishrani nastaje kada se biljna masa nepravilno osuši i uskladišti, pa se razviju plesni koje mogu dovesti do nastanka dikumarola. Taj spoj ometa zgrušavanje krvi i može izazvati ozbiljna krvarenja kod životinja. Kumarin i dikumarol nisu isto. Cornell University i South Dakota State University ovu pojavu objašnjavaju kao rizik naročito vezan za pokvareno seno kokotca; to ne treba pretvarati u tvrdnju o opasnosti nektarskog meda. [23], [24]

Drugo ograničenje ostaje na parceli. Kokotac može obilno da osipa seme, a deo tvrdih semenki opstaje u zemljištu i niče kasnije. Samorasejavanje zato može produžiti njegovo prisustvo, ali i otežati kontrolu. Pčelar koji seje dopunsku pašu treba unapred da odluči da li želi sazrevanje semena i da prati biljke izvan planirane površine. Prirodni i zaštićeni travnjaci nisu mesto za nekritično razbacivanje semena samo zato što biljku posećuju pčele. [5], [12]

Za pčelinjak kome nedostaje letnja hrana beli kokotac može biti dopunska paša vredna probnog gajenja. Izbor forme i parcele, pa posmatranje sopstvenih pčela, daju američkoj priči o sitnom belom cvetu priliku za domaći nastavak.